Први подстицај за оснивање ученог друштва у Србији дао је 1833. године Димитрије Тирол, васпитач синова кнеза Милоша. „Учено Србско Друштво“, за које се залагао Тирол, није тада основано јер је владар Србије реалистички увиђао да за то још нема услова. Након оснивања гимназије у Крагујевцу (1835), проширења мреже основних школа и оснивања неколико полугимназија, основана је и Велика школа – Лицеј (1838/39). Из редова професора и наставника Лицеја, а након абдикације кнеза Милоша (1839), за владе његовог другог сина кнеза Михаила, дошла је нова иницијатива 1841. године за формирање ученог друштва. Предлог да се „по примеру други просвештени држава једно учено друштво заведе“ поднели су Јован Стерија Поповић, професор природног права, и Атанасије Николић, професор математике, а оправданост „пројекта“ потврдио је Димитрије Исаиловић, виши надзорник школа.
Кнез Михаило је 7. новембра 1841. године издао уредбу којом је одређено да прве редовне чланове, на предлог министарства просвете, именује сам кнез, а ови чланови би бирали све остале. Предвиђене су биле три категорије чланова: редовни, кореспондентни и почасни чланови.
Сакупивши око себе сва значајнија имена српске науке и књижевности тога доба отпочело је Друштво србске словесности (шире схваћене писмености ) своју делатност. Делатност су отпочели радом: на терминологији (у циљу унапређења српског језика) и на прикупљању архивског материјала који је тесно био повезан са културном историјом Срба.
Године 1847. покренут је и Гласник Друштва српске словесности. Укупно је објављено 17 књига, чији је највећи део садржаја био посвећен објављивању историјске грађе, извора за српску историју средњовековног периода и доба Првог српског устанка. Прве свеске биле су посвећене језичким питањима и прибирањем грађе за терминологију.